Prijateljice

Dođe dan kad osjećam potrebu nekom nešto da kažem.Da olakšam dušu,što bi se reklo.Ukućani već sve znaju i nemam im šta reći.Sjedam na kauč i zovem,"prijateljice" svoje jednu po jednu.Ja njima ćao kako si kao uvod ,a one meni slože priču o svojim problemima.Tako da ja izgovorih samo prve tri riječi i ono ja ja bezbroj puta.Tako se ponovi tri puta u po sata.Ja potroši marku telefona,ruka me zaboli držeći slušalicu,nakupi se tuđih žalopojki a meni moja osta.To je tako skoro uvijek.Na kraju evo dođoh na blog da makar ovo napišem.Nema pravog prijatelja osim roditelja.Sve drugo je samo iz interesa i ko zna čeka još.Bar ja tako mislim.Moje "prijateljice"kad im je lijepo apsolutno me ne vide,i ja znam da su sretne.Dok im prigusti i imaju probleme odmah mene opsjedaju i traže kojekakve savjete,jer ja kao za njih imam idealan brak,zdravlje i smisao za lijep život.Hvala dragom Bogu pa je to tako,a da nije kontra.

tags:prijateljice,život,smisao,riječi,priče,